Zvezde su tu,
odmah iza tranja,
granja
“Ne mogu,
preteško je to za mene”, svi smo mi to bar jednom rekli. Želimo
da dohvatimo zvezde spuštenih ruku.
Mi ljudi, čudni
smo. Pred kakvim besmislicama zastajkujemo, odustajemo, predajemo se.
Koračamo ka cilju sigurnim korakom ne prihvatajući u glavi da sve
ima svoju cenu. Vremenom shvatimo da će nam se sve ono što smo
činili u prošlosti kao bumerang vratiti u našoj sadašnjosti,
budućnosti. Sve ono izgubljeno vreme oduzeće nam ono što je
trebalo da bude naše. Sudbina je ta koja meša karte. Do nas je kako
ćemo da odigramo. Da li da se osvrćemo na one koji nam bacaju
kamenje po putu? Ne! Oni svoje vreme troše sputavajući druge, ne
znajući da time sve više sputavaju sami sebe. Pomozi! Pomozi takvim
ljudima da se izvuku iz provalije, samo pazi. Pazi da te ne povuku sa
sobom. Što više pomažeš više vrediš, jer tvoje je samo to što
daš, skriveno. Ne mrzi! Voli! Voli i bićeš voljen.
Podigni glavu i
kad je svi spuste. Sijaj, i kada se sva svetla oko tebe ugase. Skupi
hrabrost i veruj u sebe. Jer samo ti znaš da zvezde su tu, odmah iza
trnja i granja.
Tekst napisala učenica 7. razreda Lejla Muminović
Keine Kommentare:
Kommentar veröffentlichen